Socijalne osnove biračkog opredeljenja glasača

Nakon završetka Drugog svetskog rata SAD su izašle, ne samo kao pobednica i vojno dominantna država, već pre svega kao ekonomski džin koji je kreirao preko 50% planetarnog bruto proizvoda. Samo društvo bilo je ujedinjeno oko tržišne ekonomije kao ključne pokretačke snage društva. Svako je mogao da vredno radi i da ostvari američki san – stekne uspeh i bogatstvo. Dok je širom sveta ključno pitanje bilo kako izvesti revoluciju i uspostaviti komunistički poredak koji će omogućiti jednakost svih ljudi i ravnopravnu raspodelu društvenog bogatstva, dotle je u SAD to pitanje bilo van misli građanskog društva. Prosečan amerikanac svojim radom je mogao da izdržava veliku porodicu, uzme stambeni krediti i uspešno ga finansira, odškoluje decu, plaća zdravstveno osiguranje i ušteti za penziju.

Siromašni amerikanci same sebe nisu videli kao proleterijat koji treba da izvede revoluciju, već kao milionere koji se još uvek nisu obogatili. Ovo mišljenje i dalje je prisutno u svesti prosečnog amerikanca, bez obzira na njegovu socijalnu poziciju. Pedesetih godina američko društvo preokupirala su pitanja borbe protiv rasizma i za rasnu jednakost. Pobuna jedne američke crnkinje Roze Parks bila je iskra koja je pokrenula lavinu koja i dalje traje. Čak dotle da su aktuelnog predsednika SAD Donalda Trumpa optužili za rasizam nakon njegovog nemuštog pokušaja da osudi protest belih rasista u Šarlotsvilu u avgustu 2017. godine ili zbog konstantnog sukobljavanja sa crnim sportistima koji izražavaju svoj protest protiv nasilja nad crnom populacijom klečeći dok svira himna na početku svake utakmice američkog fudbala.

U decenijama koje su sledile američka ekonomija je i dalje bila globalno najjača, ali se polako menjala. Sedamdesete su donele energetsku krizu i porast cene nafte na svetskom tržištu, kao i rat u Vijetnamu koji je iscrpeo društvo vojno i ekonomski. Međutim doveo je do jačanja društvenih pokreta koji su kroz antiratne proteste vodili jačanju građanskih prava i rasne jednakosti.

Osamdesete su dovele do propadanje velikog broja kompanja u kontinentalnom delu SAD i prodora japanskih firmi na američko tržište. Ova dva procesa dešavala su se paralelno kupovinom propalih američkih kompanija od strane japanskih korporacija. Štaviše mislilo se da će upravo Japan biti ta zemlja koja će naslediti SAD na mestu ekonomije broj 1 u svetu. U sferi društva kao glavni problemi videli su se briga za resocijalizaciju veterana vijetnamskog rata i problem otpuštanja viškova u proizvodnji u kontitnetalnoj SAD. Međutim, dok je problem socijalizacije ratnih veterana bio vidljiv, socijalni problem nezaposlenosti u ekonomijama kontitntalnih država nije bio jasno uočljiv u političkom sistemu SAD. Iako je pitanje kreiranja novih radnih mesta stalno aktuelan, ne samo u SAD, nego i kod nas, postavlja se pitanje prirode tih radnih mesta, kao i neophodnih znanja. Naime radna mesta koja su se zatvarala bila su u proizvodnji i nisu zahtevala više od manuelnog rada bez kvalifikovanih znanja, dok su nova radna mesta zahtevala posedovanje znanja koja se stiču na univerzitetu. Na ovaj način stvoren je dibalans ponude i potražnje radne snage koji je rezultirao odlaskom radnih mesta iz tih država. Ovo je stvorilo proletarijat koji sebe nije video na taj način. Danas ovaj kontinentalni deo SAD koji je bio oslonjen na industrijsku proizvodnju dobara žargonski nazivaju Rusty belt – zarđali pojas[note]https://en.wikipedia.org/wiki/Rust_Belt.[/note]Ovaj pojas igra ključnu ulogu u izborima za predsednika SAD jer su federalne države koje čine zarđali pojas upravo one koje odlučujuće utiču na predsedničke izbore tako što prevagnu na jednu ili drugu stranu – Swing states.

Decenija devedesetih donela je kolaps i raspad SSSR-a, pobedu SAD u hladnom ratu i trijumf zapadnog društva i tržišne ekonomije. Čist ogoljeni liberalni kapitalizam preselio se u srce nekadašnjeg komunističkog sistema. Zaštitnik prava građana, njihovih socijalnih i ekonomskih sloboda postale su evropske države socijalnog blagostanja – države Evropske Unije koje su štitile prava svojih građana, ali u procesu integracija često i pravile kompromise koji su išli u pravcu liberalizacije ekonomije. Ovo je postalo najvidljivije kada su krajem 90-tih upravo socijaldemokratske stranke u EU, SPD Gerharda Šredera u Nemačkoj i Laburisti Tonija Blera u Engleskoj bili predvodnici liberalizacije ekonomije i ukidanja mera državne intervencije u privredi. U SAD ovaj talas predvodili su demokrate i tadašnji predsednik SAD Bil Klinton.

Odsustvo državne kontrole u ekonomiji uvek vodi u recesiju i krizu. Ovaj put ekonomska kriza izazvana je 2007. godine kroz stambene kredite u SAD koji su davani bez pokrića. Ovi krediti poznati su kao NINJA loans (No Income, No Job Applicants) NINDŽA krediti – engleski akronim za kredite odobrene građanima bez prihoda i zaposlenja. Uzrok ove krize leži upravo u nedostatku instrumenata državne kontrole bankarskih zajmova, a prouzrokovan je težnjom za maksimizacijom profita pojačanim uverenjem u neoborivost tržišta nekretnina u SAD. Da bi Vam bilo jasnije zamislite da uđete u banku i da Vam bez ikakve provere odobre stambeni kredit za četvrtu nekretninu!!!!!!
Danas, ekonomija SAD je izašla iz recesije i raste stabilnim tempom, otvaraju se radna mesta, ali je izvesno da je globalno liderstvo ugroženo i da će se u skorijoj budućnosti pojaviti druge države sposobne da preuzmu prvo mesto. To ne znači da će SAD ekonomski propasti, već da će i u narednom periodu igrati jednu od glavnih uloga u globalnoj ekonomiji, ali bez velike prednosti u odnosu na ostale države, kao što su navikli. Ovo neće toliko uticati na SAD na međunarodnom planu, koliko na unutrašnjoj borbi za političko liderstvo.

Srednji sloj građanstva, koji je bio pokretačka snaga američke ekonomije danas skoro da ne postoji. Cena rada nije rasla tempom koji bi omogućio očuvanje standarda. Međutim, plate u višem menadžmentu su znatno porasle pojačavajući socijalno raslojavanje, o čemu najbolje govori podatak da je1965 godine odnos plata rukovodioca i prosečne plate u kompaniji bila 20:1 [note]https://www.payscale.com/data-packages/ceo-pay)[/note], dok je npr. taj odnos u kompaniji McDonalds 2014. godine iznosio 644:1[note]http://time.com/money/4003683/ceo-pay-ratio-disclosure-impact/)[/note]. Prihod rukovodioca kompanija porasli su za skoro 1.000% dok su prihodi prosečnog radnika porasli za 11% [note]http://fortune.com/2015/06/22/ceo-vs-worker-pay/[/note].

Da nešto mora da se menja postalo je jasno nakon izbijanja krize 2007. godine. Obamina administracija usredsredila je svoje napore na zaustavljanje recesije i ponovno pokretanje ekonomskog razvoja. Propustila je priliku da uhapsi kreatore krize, ali je uspostavila neke regulatorne mehanizme i ponovo podstakla privredni rast. Najvažnije pokrenula je Obamacare – opšte zdravstveno osiguranje građana, čime je po prvi put omogućeno svim amerikacima da imaju zdravstvenu zaštitu.
Predsednički izbori održani novembra 2016. godine jasno su pokazali da će se dogoditi ozbiljna promena u političkom životu SAD. Stranačke kandidature istakli su mnogi republikanski kandidati, ali ih je Donald Tramp oduvao svojim medijskim nastupom. Preciznije samohvalospevima, osionošću, bukom, vređanjem i diskvalifikovanjem konkurenata uspeo je da dobije nominaciju republikanske stranke. Građanima je obećavao da će ih zaštiti od korporacija, da će obnoviti ekonomiju i stvoriti radna mesta, podilazio je građanima u odlučujućim državama (Swing states) nudeći neostvarljiva obećanja kao što je npr. da će obnoviti proizvodnju uglja i takozvani čisti ugalj (clean coal) uz objašnjenje da će ga prati, iako sam termin označava metod eksplatacije uglja koji ne zagađuje okolinu. Demokratska stranka s druge strane podelila se između Hilari Klinton kao nosioca vladajuće stranačke nomenklature i Berni Sandersa koji je sebe predstavljao kao socijalistu, a svoj program definisao kao političku revoluciju. U krajnje sumnjivim kokusima (specifičnost stranačkih izbora u SAD) Hilari je osvojila većinu delegatskih glasova i dobila kandidaturu stranke. Usledio je bojkot Bernijevih simpatizera uprkos njegovim pozivima da se ujedine protiv Trampa i podrže Hilari. Demokratska stranka nije imala snage da dobije izbore u ključnim državama, a SAD su dobile svoje “bele listiće”, nezadovoljne njihovom demokratskom strankom koji su kaznili same sebe izborom najgore moguće opcije. 

Međutim razočarani beli listići liberalne amerike, kao i želja ruralne amerike da kazni vladajuću nomenklaturu nisu bili jedino što je doprinelo pobedi Donalda Trampa. Tokom svoje kampanje često je obećavao da će uhapsiti Hilari zbog toga što je kao Državna sekretarka – pandan mestu ministra spoljnih poslova, koristila privatnu email adresu, sa privatnog servera, za službenu korespondenciju i time učinila ozbiljan prekršaj jer je postojala mogućnost da se nebezbednom komunikacijom otkriju državne tajne SAD. Pored ovoga postojalo je i pitanje prodaje rude uranijuma Rusiji za šta su je republikanci u kongresu optuživali da je pomagala Rusiji. Stoga su na predizbornim mitinzima često skandirali Lock her up!!!! – Uhapsi je (u bukvalnom prevodu zaključaje je, ali se termin koristi sinonimno) misleći da bi je trebalo uhapsiti zbog saradnje sa Rusijom. Ove političke poruke, zajedno sa nastupom na društvenim mrežama unomgome su doprineli da se u ruralnim i državama zarđalog pojasa glasači listom opredele protiv Hilari.

Rezime: Građani u SAD su željni promene usled socijalne krize koja traje već dugo. Na izborima 2016. godine Republikanska stranka je ponudila konzervativnu promenu u vidu Donalda Trampa, dok je Demokratska stranka ponudila poznato lice sa negativnim imidžom i staru politiku koja nije rešila socijalne problema i stoga je izgubila izbore.