Vidim da kod mojih prijatelja sa društvenih mreža vlada uglavnom pozitivno mišljenje po pitanju toga da li Škotska treba da se otcepi od Ujedinjenog Kraljevstva, tačnije da glasa Yes na referendumu koji će se održati sutra – 18. septembra 2014. god. Meni kao politikologu (za međunarodne poslove) je taj događaj intresantan jer može predstavljati važnu prekretnicu u međunarodnim odnosima. Može biti jedan od onih važnih datuma o kom se uči iz istorije.

Dakle većina mojih prijatelja je za Yes opciju i to iz nekoliko razloga. Prvi je pomalo maliciozan i zasnovan na stavu: neka i oni vide kako je nama bilo kad smo se delili, cepali, ratovali i uživali u sankcijama punih 10 godina, a oni (EU) nas podržavali u tim cepanjima, uvodili nam vize i sankcije. Ne mogu da kažem da ne razumem, da i meni ne prođe ta misao kroz glavu. Drugi razlog je politički ili bolje reći nacionalni, pre svega kod naših prijatelja iz Republike Srpske. Naravno i oni imaju slične aspiracije i gledaju šta će se dogoditi u Škotskoj. Njihovi susedi iz Herceg-Bosne takođe. Kao i mnogi širom Evrope.

Šarenilo na mapi ispod veoma lepo može da predstavi mesta budućih referenduma i problema, koje je Evropa veoma lepo izbegavala u prethodnih 70  god. Mapa je preuzeta sa Zokstera, a oni su je preuzeli sa Stratfora.

Glavna pitanja koja se postavljaju građanima Škotske, što možemo čuti u medijima, nisu vezana za nacionalni ponos i oslobađanje od vekovnog ropstva, već čisto ekonomska: Šta će biti sa valutom, kako će se plaćati u nezavisnoj Škotskoj? Da li će se glavne banke, u kojima je privatni kapital, preseliti u London? Da li će biti smanjenja plata u javnom sektoru i penzija usled promena (zvuči poznato?!)? Ekonomisti su već proračunali da bi eventualna nezavisnost koštala (da li samo Škote?) 24 milijarde funti. Postavlja se takođe i pitanje vojnih baza koje su skoncentrisane u Škotskoj, dakle bezbednosno pitanje i pitanje odbrane koje iz toga proističe. Upada u oči to što je sam Premijer Ujedinjenog Kraljevstva – Dejvid Kameron poreklom Škot, kao i što se prestolonaslednik Čarls često slika u kiltu i to ne zbog potrebe da utiče na ishod referenduma. Sve ovo dosta govori o samom Britanskom društvu.

Plašenje građana Škotske da će biti svedeni na status kandidata za članstvo u Evropskoj Uniji je otklonio sam vođa pokreta za nezavisnost Aleks Salmond rekavši da su oni već građani EU, da imaju usklađeno zakonodavstvo, te time ućitkao sve birokrate iz Brisela koji se više nisu izjašnjavali po tom pitanju. Deluje da su u Biselu rešili da se ne mešaju u unutrašnje pitanje Ujedinjenog Kraljevstva, bez obzira na zainteresovanost po tom pitanju.

Ostavimo po strani pitanja koja muče Škote i kojima treba da razmisle prilikog glasanja na referendumu. Posmatrajmo par pitanja o kojima ostali treba da razmišljaju, a tu pre svega mislim na vlade evropskih država. Jedno pitanje postavlja sama slika na mapi jezika Evrope, a to je mogućnost daljih cepanja i podela koje bi Škotsko Yes izazvalo. Naredno pitanje je pitanje međunarodnih odnosa i spoljnje politike koja bi proizašla posle odvajanja Škotske i daljih cepanja. Ono što je uočljivo na mapi jeste da bi Evropa bila sačinjena od mnogo malih državica i jedne velike – Nemačke. Kolege politikolozi koji su proučavali istoriju Evropske Unije vole da primete da je Evropa dobro funkcionisala i vukla napred dok je taj mehanizam bio pogonjen od strane dva podjednako velika zupčanika: Francuske i Nemačke. Nakon rušenja Berlinskog zida i ujedinjenja dve Nemačke jedan zupčanik u tom mehanizmu je porastao i počeo da proizvodi daleko više energije koja se ispoljavala u privlačenju novih država i samostalnim potezma u spoljnjoj politici. Jedan od tih samostalni poteza je bilo priznanje nezavisnosti Slovenije i Hrvatske. Na to je sledio odgovor drugog “zupčanika” da sve republike moraju biti nezavisne. I nesta SFRJ. Druga promena je izazvana daljim proširenjima i pomeranjem težišta EU na istok, stavljajući tako Nemačku u geografski centar.

Ovaj asinhroni mehanizam je imao i dobre poteze u daljoj integraciji i sprečavanju “kočničara” kroz Evropu u više brzina – čitaj: ko neće Evro i Šegnenski sporazum – ne mora.

Zaključak: Bez obzira na to da li volite Evropsku Uniju ili ne, moramo da priznamo da je ona bila dobra za njene građane, ukinula im je granice, omogućila im je da slobodno putuju, rade, uče, vole, žive. Pružila im je slobodu. Sutrašnje eventualno Škotsko Yes može ugroziti tu slobodu jer potencijalno vodi daljem cepanju država širom Evrope, a dalje cepanje vodi daljem rastu uticaja Nemačke (da ne kažem uspostavljanju Nemačke hegenomije) u Evropi.

A da li je to sve u zbiru dobro ili loše po Srbju i njene građane je neko drugo pitanje.