Internet sajt Urban Dictionary definiše pojam Backfire kao:
to bring a result opposite to that which was planned or expected.
U prevodu: Rezultati suprotni planiranim ili očekivanim.
Predsednički izbori u SAD održavaju se svake prestupne godine drugog utorka u novembru. Ove 2016. godine to je prvi mogući datum – utorak 8. novembar. Kandidati za predsedničko mesto su Hilari Klinton ispred Demokratske stranke i Donald Tramp ispred Republikanske stranke.
Izborna trka za mesto stranačkog kandidata traje već dve godine. Kako predsednik SAD ne može biti biran više od dva puta, tako je već 2012. godine, nakon druge pobede trenutnog predsednika Baraka Obame bilo jasno da će obe partije imati svoje nove takmace za mesto u Beloj kući. Unutar Republikanske stranke od početka kampanje postalo je jasno da će njihov kandidat biti “slon u staklarskoj radnji” – Donald Tramp. Tokom kampanje svojim nadobudnim stavom, politički nekorektnim nastupima, vređanjem i omalovažavanjem protivnika i kritičara iz stranačkog establišmenta i van njega, rasističkim i nadasve anti-imigrantskim, anti-meksikanskim i anti-musimanskim stavovima zadobio je podršku američkog lumpenproleterijata, koji suštinski jeste osnovna snaga i glasačka mašinerija Republikanske stranke. Amerikanci imaju intresantan naziv za taj deo svoje populacija – zovu iz rednecks, a Oxford dictionary ih definiše kao:
a working-class white person from the southern US, especially a politically reactionary one.
U prevodu: Beli radnici sa juga SAD, posebno oni politički konzervativni i reakcionarni.
Ovi ljudi vole sve što je politički nekorektno, konzervativno i u skladu sa tradicionalnim “američkim vrednostima” (sloboda da nosite oružje sa sobom, slobodno ga koristite, vozite kamionet, slušate kantri, mrzite komuniste i neprijatelje Amerike, ko god oni bili). 
Stoga je samo bilo pitanje vremena kada će neko od kandidata Republikanske partije, a u skladu sa logikom slobodnog tržišta – sve što nije zabranjeno, a donosi korist je dozvoljeno – krenuti ovim putem i zaboraviti na elementarnu političku korektnost na kojoj se zasniva nacionalni konsenzus SAD. Zašto Tramp nije dobar – napisane su brojne kolumne, blogovi, video-blogovi, snimljeni spotovi, tv i radio emisije, pa verujem da to ne treba ponavaljati. Ipak treba istaći da za najjaču državu na svetu nije dobro kada njihova stranka desnice ostane bez kvalitetnog kandidata na izborima.
Unutar Demokratske stranke izborna trka je bila još intresantnija. Pre svega nama politikolozima, potom novinarima, ali najviše zaintresovanim građanima u SAD. Od starta je bilo jasno da će glavni kandidati za naslednika Baraka Obame, s jedne strane biti bivša državna sekretarka i bivša prva dama SAD – Hilari Klinton, a njen glavni protivkandidat s druge strane senator iz Vermonta i samoproklamovani “socijalista” Berni Sanders. Da odmah pojasnim: političar u SAD koji za sebe izjavi da je socijalista je poređenja radi, kao da je u Srbiji izjavio da je đavolji sin, homoseksualac, koji mrzi SPC, drogira se i voli samo Albance i Hrvate. Ukratko – da je sebe potpuno isključio iz mogućnosti da utiče na političke prilike u SAD. Međutim, nekako je ovaj simpatični, principijelni i politički korektni dekica uspeo da bude jedini ozbiljni protivkandidat bivšoj državnoj sekretarki. Da uživa političku podršku postalo je jasno nakon prvih izbora unutar američke Demokratske stranke, kada se unutar same stranke čulo da je pokraden prilikom izbora unutar kokusa u Ajovi. Da bi bili jasniji moramo reći da je kokus specifična pojava američkog partijskog sistema, gde se umesto klasičnih glasačkih kutija delegati s pravom glasa priklanjaju jednoj ili drugoj strani fizičkim grupisanjem unutar sale, da bi se njihovom brojnošću utvrdilo koga većinski podržavaju na unutarstranačkim izborima. Nikada u kokusu u Ajovi razlika nije bila manja, 49,8% za Hilari, a 49,6% za Bernija. Takođe nikada se nisu čule tako jasne optužbe da su izbori u kokusu pokradeni.
Nakon Ajove sledila je pobeda Bernija Sandersa u Nju Hempširu sa 60,4% prema 38% za Hilari Klinton. Postalo je jasno da Sandersa podržavaju pre svega mladi, beli, srednjih godina, akademski obrazvani, politički korektni i praktično onaj deo populacije u SAD koji se može nazvati srednjim slojem. Podela birača u SAD je mnogo raznovrsnija, ali radi lakšeg razumevanja predstavljena je na ovaj način. Politički ideali i ciljevi Sandersa, političke poruke koje je upućivao viđene su kao socijalističke, jer je obećavao besplatno školovanje studenata, refornu zdravstvenog sistema koju je Obama započeo (a sa čijom se realizacijom nije izborio do kraja zbog opstrukcije Republikanske većine u Senatu) progresivno oporezovanje bogataša, smanjenje poreza za siromašne, smanjenje cene lekova, podsticanje ekološke svesti i smanjenju emisije štetnih gasova i najvažnije – obnavljanje srednjeg sloja u SAD.
Možda Vam ove političke poruke ne zvuče poznato, ali Vam je verovatno poznat njegov izborni slogan:
“Future to believe in” Ili “Budućnost u koju verujemo!
što je bio slogan Srpske napredne stranke na izborima 2016. godine.
Da uživa podršku javnosti postalo je jasno u startu. Međutim, da može da pobedi videlo se kada je organizovao predizborni miting u Kaliforniji.
Fotografije sa mitinga, kao i opšta politička poruka izgledaju veoma impresivno. Uključiti građane, pretežno bele, od 20-50 godina, akademski obrazovane, srednji sloj zemlje, koji predstavljaju ključni faktor razvoja, da fizički prisustvuju i podrže nekoga na političkom mitingu nije nešto što možete olako očekivati bilo gde u (zapadnom) svetu. Međutim, očigledno je da je senatoru iz Vermonta to pošlo za rukom. Njegovi politički stavovi su dobili jasnu podršku građana u SAD, onog ključnog društvenog sloja koji je nosilac razvoja i ekonomske budućnosti zemlje. Oni nisu samo uplatili 10-50$ na račun kampanje, lajkovali statuse na facebook-u ili twitter-u, kao što su činili u obe Obamine kampanje. Oni su utrošili svoje vreme kako bi fizičkim prisustvom podržali jednu političku ideju.
Ali ta ideja je izgubila!!!! Poražena je na unutar same Demokratske stranke. Ona nije izgubila na unutarstranačkim izborima, članovi je nisu glasanjem odbacili. Naprotiv. Presudna odluka koja je dovela do toga da zvanični kandidat Demokratske stranke u SAD bude Hilari Klinton dogodila se u sred kampanje u vidu podrške “Super delegata” – što praktično predstavlja podršku same stranačke nomenklature. Ovo ne bi bilo čudno da se nije dogodilo u prelomnom trenutnku kampanje i verovatno uticalo da se birači u preostalih nekoliko federalnih država pragmatično opredele za Hilari. Na ovaj način Demokratska stranka je izabrala prihvatljivijeg kandidata, koji ne obećava revoluciju i značajnije promene, a predstavlja deo stranačkog sistema. Činjenica da su u nekim kokusima izbori pokradeni, da je rukovodstvo stranke glasalo protiv većinskog opredeljenja članstva, za kandidatkinju koja nije problematična, u prvom trenutku nije previše zabrinula samo stranačko rukovodstvo. Međutim:
Nakon završenih stranačkih izbora čuli su se prvi rezultati istraživanja javnog mnjenja, koji su pokazali da čak polovina onih koji podržavaju Sandersa nemaju nameru da glasaju za Hilari Klinton. Senator Sanders je pragmatično iskoristio podršku svojih glasača kako bi unutar Demokratske stranke zahtevao da se njegove političke ideje sprovedu u delo: da se podigne minimalna cena rada, podigne stopa poreza za najbogatije, pojača borba protiv klimatskih promena i slično, kako bi zauzvrat podržao kandidaturu Hilari Klinton. Njegova snažna podrška i jasna poruka, koju možete videti u snimku iz New York Times-ovog linka iznad je signal da je obećanja dobio. Međutim, postavlja se pitanje da li je ubedilo svoje birače???
Ako posmatramo članak novinara Alana Rappeporta iz New York Times-a od 12. jula 2016. godine možemo videti da nije!!! Naslov članka glasi: ‘You Broke My Heart’: Supporters of Bernie Sanders React to Endorsement – ili u prevodu: Slomio si nam srce: Simpatizeri Bernija Sendersa reaguju na podršku Klintonovoj. Ovo nije jedini članak koji o tome govori, ali jasno oslikava raspoloženje “Barnijevaca”.
Godine 2000. mesec dana nakon petooktobarskih promena u Srbiji održani su izbori u SAD na kojima se dogodilo da su ponovo prebrojavani glasovi na Floridi, kako bi se utvrdilo za koga su glasali građani. Nama je bilo posebno intresantno da vidimo kako se u SAD događa politički proces sa ponovnim prebrojavaljem glasova, baš kao i kod nas. Štaviše, humoristički se postavljalo pitanje da li mi možemo da im pomognemo, budući da smo imali zavidno iskustvo sa kontrolom izbornog procesa, koji je bio ključan za demokratske promene u Srbiji. Nakon ponovnog prebrojavanja pobedio je Džordž Buš, a paralela sa dešavanjima između Srbije i SAD je ostala.
Slična paralela može se napraviti danas. Naime 2012. godine u Srbiji je na predsedničkim izborima pobedio Tomislav Nikolić. Ključnu ulogu u njegovoj pobedi odigrali su “Beli listići”, ili građani koji su želeli da kazne Borisa Tadića i Demokratsku stranku zbog načina na koji je vodila zemlju (ovde nećemo govoriti o opravdanosti njihovih razloga i argumenata). Beli listići nisu bili neobrazovani, neotesani primitivci, srpski rednecks-i, krajnji desničari i konzervativci. Naprotiv. To su akademski obrazovani građani koji su bili besni i ostrašćeni do te mere da su bili spremni da bojkotom glasanja ili poništavanjem svojih listića dopisivanjem izmišljenih kandidata ili lascivnih i uvredivih komentara dovedu na vlast čoveka za koga u normalnim okolnostima nikada ne bi glasali. Praktično – da glasaju u korist svoje štete iz čistog besa ili hira. Očigledno da im je bes pomutio razum jer su, iako svesno to nikada ne bi uradili, podržali katastrofalnog kandidata.
Danas, u SAD odvija se identičan politički proces. Liberalni i progresivni građani, spremni da svoje društvo pokrenu u pravcu dalje demokratizacije, uz znatno povećanje socijalnih beneficija, okrenuti ka postizanju društvenog dogovora oko opšte zdravstvene zaštite, boljeg i pristupačnijeg školstva, zaštite životne sredine …. okreću se protiv sebe, a u korist kandidata koji se zalaže za sve suprotno od njih. Razlog za to je čist bes. Opravdan bes, izazvan političkim mešetarenjem i prevarama. Ali odluke donete u srdžbi i besu nisu nikada bile dobre. Ni u Srbiji, niti u SAD.
Ukoliko građani koji su podržali Bernija Sendersa, kao u Srbiji 2012. godine, ne izađu na izbore, ili ako izađu i budu “Beli listići” postoji velika verovatnoća da će naredni predsednik SAD biti Donald Tramp. Pobeda Tomislava Nikolića donela je promene koje i dalje traju, a čije posledice još uvek ne možemo da sagledamo. Ipak one se tiču nas u Srbiji i utišu na dešavanja u regionu. Pobeda Donalda Trampa donela bi globalne posledice koje samo možemo da pretpostavimo.
Postavlja se pitanje da li je svet pre spreman da se nosi sa kontinuitetom američke politike, nego sa neizvesnom budućnošću i potencijalnim haosom koje nudi Tramp. Definitivno je da Hilari Klinton, pored svih svojih mana i (ne)dela predstavlja kontinuitet američke spoljne i unutrašnje politike. Međutim ovu odluku doneće amerikanci na izborima 8. novembra 2016. godine. Primetno je da građani u SAD zahtevaju promenu, kako konzervativni koji traže cementiranje američkog tradicionalizma i američkih vrednosti, tako i oni progresivniji koji usled ekonomskog pritiska golog liberalizma žele zaklon socijaldemokratskog društva, švedski standard, besplatni zdravstvenu zaštitu i školstvo koje mogu da priušte. Njihov izbor biće između konzervativnih promena i očuvanja trenutnog političkog statusa. Postoji mogućnost da će usled razočarenja zbog nemogućnosti progresivnih promena, onaj deo američke populacije koji je ekonomski, politički i kulturni pokretač zemlje na dan izbora ostati kući, razočaran zbog manipulacija porodice Klinton i nespremnosti za promene unutar Demokratske stranke.
Stoga postoji velika šansa da se plan porodice Klinton da ponovo stanuje u Beloj kući završi na način suprotan planiranim ili očekivanim rezultatima. Ili kako amerikanci kažu Backfire.
Šta će se dogoditi saznaćemo 9. novembra 2016. godine.