Izbori za Skupštinu Beograda

Ovih dana aktuelna je tema izbora za Skupštinu grada Beograda, tačnije gradski izbori i zajednički nastup opozicije na tim izborima. Pre svega bih želeo da podsetim da se Socijaldemokratska stranka konstantno zalaže za zajednički nastup demokratske opozicije. Prvo smo pokušali da ujedinimo opoziciju za učešće na parlamentarnim i lokalnim izborima 2016. godine, što je završeno odustajanjem Demokratske stranke. Ujedinjenje je trebao da bude uvod za zajedničku podršku jednom kandidatu opozicije na predsedničkim izborima 2017. godine. Nažalost dva ovna na brvnu nisu uspela da se usaglase i kao posledicu imamo duplu krunu Aleksandra Vučića (Predsednik i Premijer).

U sredu 31. maja 2017. godine, uveče – nakon polaganja zakletve novog Predsednika Srbije, organizovan je protest protiv režima na kome su rame uz rame bili dva glavna protivkandidata demokratske Srbije, Saša Janković i Vuk Jeremić, ali i bivši Predsednik Srbije Boris Tadić, Saša Radulović, Boško Obradović, Sanda Rašković Ivić i drugi. Tada su najavili zajednički nastup na predstojećim gradskim izborima. Iako obećavajuće, ovakva najava predstavlja dobar signal, ali i skoro nemoguću misiju, posebno ako se ima u vidu iskustvo koje smo imali na prethodnim lokalnim izborima u Zemunu.

Ideja Socijaldemokratske stranke u Zemunu bila je ista kao i današnja ideja opozicije u Beogradu. Svi koji smo protiv loše vlasti SNSa u Zemunu da se svrstamo na jednu listu kako bi građanima omogućili jednostavan izbor: Ukoliko su zadovoljni lokalnom vlašću u Zemunu mogu da glasaju za SNS, a ukoliko nisu s druge strane imaju ujedinjenu opoziciju i udruženja građana kao alternativu.

Prvi razgovor imao sam sa Mikijem Zemunologom, koji je predstavljao pokret Složni za Zemun i Batajnicu. Predstavio sam mu koncept, dobio načelno pozitivno mišljenje i najavu budućih sastanaka.

Nakon ovog usledio je razgovor sa predstavnicima Zemunskog pokreta, koji sam vodio zajedno sa koalicionim partnerima iz LDPa. Ideja jedinstvenog nastupa zvučala je pozitivno predstavnicima pokreta, uz ogradu da ćemo nastaviti razgovore.

Sastanak sa predstavnicom DJB Svetlanom Žikić bio je naredni korak, gde smo u prijatnom razgovoru razmenili informacije. Saznao sam da je lično Radulović zabranio da pokret bude deo u bilo kakvim predizbornim koalicijama, što ih je praktično isključilo iz daljih razgovora.

Usledio je razgovor sa Predsednikom opštinskog odbora DSa Zoranom Krznarićem, koji je u prijatnom razgovoru dao ponudu koju, niti Socijaldemokratska stranka, niti naši partneri iz LDPa nikako nismo mogli da prihvatimo.

Pored navedenih u Zemunu postoje još organizacije ekstremne desnice – Dveri, koja je na izbore izašla sa ostacima zemunskog DSSa i Narodna mreža kojoj je pripadao i odbornik Danilo Tvrdišić, sa kojim sam imao izuzetnu saradnju u Skupštini opštine Zemun, ali sa kojima u tom trenutku nije bilo moguće biti na istoj listi zbog ideoloških razlika.

Na izborima 2014. godine za Skupštinu grada značajan rezultat ostvario je pokret „Sve je Dno“ radio voditelja Igora Brakusa. Pokušao sam da ga kontaktiran, pozivao, slao sms i viber poruke ali nikakvog odgovora nije bilo.

Rezultati ovih pregovora pokazali su se veoma brzo. Umesto drugog kruga pregovora saznali smo da je Zemunski pokret neverovatnom brzinom sastavio i predao manjinsku listu! Složni za Zemun i Batajnicu rešili su da na izbore izađu sa predstavnicima Narodne mreže, ali i doktorkom Danicom Grujičić i još nekoliko živopisnih likova kao što je gospodin Jovan Mandić.

Stvaranje zajedničke liste pokazalo se kao nemoguća misija jer su svi potencijalni učesnici i koalicioni partneri svetlosnom brzinom našli bolja rešenja od zajedničke liste. Ovih dana sam saznao da su čak članovi DJB listom bili protiv koalicije i zajedničkog nastupa, ne zato što im je to lider zabranio, već što to predstavlja njihov stav. Štaviše, saznao sam da o demokratskim promenama izvojevanim 5. oktobra imaju isti stav kao i Aleksandar Vučić, da ne shvataju šta je građansko društvo, da smatraju da je ideologija prevaziđena i da njihov pokret treba da bude slobodan u izboru politika, do toga da DS i stranke koje su proizašle iz njega treba da propadnu jer su ostatak prošlosti!!!! Komentar njihove poslanice i lidera u Zemunu Tatjane Macure je da joj je drago da se bavimo njima!?!? Ovde kao politikolog moram da se ogradim i da kažem da je politika koja nema oslonca u ideologiji sterilna, da slobodno lutanje i koketiranje sa idejama levice i desnice obično završi u ekstremizmu i tragično po građane.

Šta se može zaključiti na osnovu svega navedenog? Posebno ako trenutnu situaciju uporedimo sa DOS-om – koalicijom Demokratske opozicije Srbije iz 2000. godine?

Pre svega da se navedena koalicija okupila oko jedne stranke – Demokratske stranke koja je bila nosilac i pokretačka snaga promena. Danas mi je drago da mogu da kažem da sam bio deo DOSa u Zemunu. Međutim, u Beogradu danas, kao u Zemunu 2016. godine, nema jedne stranke koja bi na takav način bila pokretačka snaga i motor koji vuče u promene.

Drugo – učesnici u budućoj koaliciji nemaju jasnu uporednu veličinu kojom mogu izmeriti svoje snage. Štaviše između njih postoji aktivno „merenje“ snaga koje se ogleda pre svega u sopstvenom precenjivanju i potcenjivanju budućih partnera. Za očekivati je da npr. Saša Radulović neće želeti da svoj rezultat s predsedničkih izbora od 1% prihvati kao svoju realnu veličinu, već će insistirati na rezultatima iz 2016. godine. Takođe za očekivati je da će se primenjivati razne tehnike kako bi sebe predstavili bitnijim i važnijim. Ako ste pažljivo pogledali snimak lidera protesta mogli ste da vidite kako se narodni poslanik Đorđe Vukadinović gura kako bi u kadru fotoreportera bio ispred bivšeg predsednika Srbije Borisa Tadića i na taj način povećao svoju „težinu“.

Treći preduslov je da stranke i pokreti stave opšti interes za demokratskim promenama iznad svojih partikularnih  interesa i liderskih ambicija. Stranački lideri se, sasvim suprotno tome utrkuju ko će sebe predstaviti kao kandidata za gradonačelnika Beograda. Saša Radulović i Dragan Šutanovac nisu krili svoje ambicije, već su ih iskazaivali u nekoliko navrata u prethodnom periodu. Podsećam da je Zoran Đinđić ustupio mesto lidera DOSa Vojislavu Koštunici kako bi se građanaima predstavio kandidat koji ima najveće šanse za pobedu na izborima, koje su potom dovele do demokratskih promena 2000. godine.

Četvrto – Gadljivost i prezir prema „starim“ strankama, posebno uočiv kod DJB nije samo kamen spoticanja, već ima kontra efekat – da u potpunosti onemogući funkcionalni nastup takve koalicije. Nove stranke: DJB, buduća stranka Vuka Jeremića, pokreti Saše Jankovića, „Ne davimo Beograd“ i „Sarmu probao nisi“ Luke Maksimovića poznatijeg kao Beli Preletačević – sebe vide i predstavljaju kao nove, nekorumpirane i nepotrošene ljude, a takav nastup prave baš na gađenju i ograđivanju od „starih“ stranaka koje predstavljaju kao loše i korumpirane. Ne mogu a da ne istaknem da samo zato što je neko nov ne znači da je i dobar. Pokreti i stranke kao što su malopre pomenuti nemaju izgrađenu infrastrukturu i proverene ljude. Štaviše lako je primetiti da su preletanja češća pojava kod novih pokreta i stranka. Dok je za izgradnju poverenja u članove i stranačku infrastrukturu potrebno vreme i novac, što nemaju.

Peto i možda najbitnije jeste odnos prema prošlosti. Ukoliko stranke u koaliciji ne dele zajedničke vrednosti i shvatanje prošlosti nema osnova da se uspostave isti pogledi ka budućnosti, odnosno da se gradi zajednička platforma. Ovde mislim na odnos prema promenama koje su se dogodile 2012. godine izborom Tome Nikolića za Predsednika Srbije. Ukoliko ne postoji svest i zajednički stav da je to korak unazad za Srbiju, da su se od tada smanjila građanska prava, da je vladavina prava ugrožena  i ponižena, da je sloboda medija nepostojeća i da se mogu čuti isključivo stranke na vlasti, da je parlamentarizam ugrožen i da poslanici nemaju mogućnost da slobodno i nesmetano govore i iznose kritiku vlasti, da je izborna volja građana prekrajana kroz rad republičke izborne komisije i kroz izborne spiskove, da su građani ekonomski osiromašeni, privreda unazađena, a da tajkuni bliski SNSu postaju sve bogatiji, onda nemamo zajedničku polaznu osnovu na kojoj se takva koalicija može valjano uspostaviti. Ovim ne amnestiram vlast do 2012. godine, ali insistiram da se tačka razdvajanja uspostavi i da se na tome gradi smisao objedinjavanja. Podsećam da su deo te vladajuće strukture bili i Vuk Jeremić i Saša Janković, te da su suprotan stav o tom periodu mogli da izraze kroz neučestvovanje u takvoj vlasti. 

Pored svega navedenog potrebno je da postoji i politički program za Beograd, gde mora stajati šta se sve želi uraditi u gradu. Ukoliko se fokus izgradnje infrastrukture ne preusmeri sa Beograda na vodi, na završetak obilaznice, nastavak radova na unutrašnjem magistralnom prstenu i na početak izgradnje metroa, svaka promena na nivou Beograda je isključivo personalna.

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Ovo veb mesto koristi Akismet kako bi smanjilo nepoželjne. Saznajte kako se vaši komentari obrađuju.